U jednom uglu ekrana njegovog starog laptopa, koji je treperio plavičastom, neprirodnom svetlošću, stajao je naslov koji je privlačio radoznale duše: .

Mrak u Bright Fallsu nije bio samo odsustvo svetlosti; bio je to živi entitet koji je proždirao sećanja, ljude i samu logiku. Alan Wake je to znao bolje od ikoga. Dok je sedeo u kolibi na Bird Leg Lake-u, kucajući na staroj pisaćoj mašini, svaki udarac tastera odjekivao je kao pucanj u tišini koja je bolela.

Njegova najnovija priča, međutim, nije bila o mračnim silama jezera, već o čudnom fenomenu koji se širio modernim svetom: digitalnim duhovima.

Kolekcionarsko izdanje nije sadržalo samo digitalne art-bukove i muziku. Sadržalo je stranice rukopisa koje Alan još uvek nije napisao. Korisnici bi instalirali igru, očekujući bekstvo od stvarnosti, a dobijali bi stvarnost koja počinje da puca. Senke u njihovim sobama postale bi duže. Šapat pisaće mašine čuo bi se iz zvučnika čak i kada je kompjuter ugašen.

„To nije samo igra“, promrmljao je Alan, brišući znoj sa čela dok je lampa iznad njega opasno zujala. „To je virus svesti.“

Alan je završio stranicu. Znao je da će ovaj „torrent“ biti najtraženiji na svetu, ne zato što je besplatan, već zato što je nudio nešto što nijedna legalna kopija nije mogla: priliku da postaneš deo priče. Cena, međutim, nije bila u novcu. Bila je u strahu.

U mraku izvan kolibe, nešto je vrisnulo. Alan je zamenio baterije u baterijskoj lampi. Igra je tek počela.